Nesretni spahija

U njekom selu živila su tri’ rodjena brata, od kojih držali su najstarijega za najpametnijega i najmudrijega, srednjega za dosta pametna, a najmladjega za budalasta; stoga su ga braća njegova ludjakom zvali. Sva trojica su bili kmetovi kod jednoga spabije, njegovu su zemlju pomnjivo obradjivali svakad zajedno i u slogi. Jedne godine posiju svu zemlju svoga spahije pšenicom, oko koje su danom noćju radili, da im što bolje rodi; zato su radili kao lavi, orali, zubili, pljeli itd., sve što je god trebalo, dok nije žito zazrelo.

Premda su oni ovako zajedno radili i u slogi bili, međjutim nisu prebivali u jednoj kući, niti su zajedno jeli, niti pili, nego je svaki obaška imao svoju vlastitu kuću i po tri konja, kojimi su se služili. Kad je žito zazrelo i vrieme od žetve došlo, pobrinu se ta tri brata, kako će što bolje i prije žito požeti i vršitbu početi. S toga izadju sva trojica na njivu i poemu kano mravi raditi danas sutra, danas sutra; i žito požanju, zatim u snopove povežu, te hajd na guvno vršiti; skupivši tako sve na guvno, sva trojica dovedu po
tri konja, još i spahija svoja tri dade, pa hajd u vršaj! Danas sutra sva trojica sa spahijom radeći i ovršu svu pšenicu, te tako na vjetru propuhanu i očišćenu, podiele na četiri jednaka diela tako, da svakomu, t. j. spahiji i trojici braće po jedan dio zapane.

Kad su liepo razdielili, svakom zapaue po tri tovara, i svaki natovarivši svoje konje odoše svaki svojoj kući. Brata tri bili su sasvim veseli, ali njihov spahija bijaše neveseo i krivo pogledaše na svoje kmete; jerbo se je njemu sasvim krivo činilo, da njegovi kmeti toliko dobiju koliko on kao spahija, čija je i zemlja. S toga došavši kući, žito svoje spremi u hambar, pa ode u odaju, i skinuvši ćulah i čizme velike izvali se na postelju kao bik i poče se domišljati, kako će najlakše ona dva brata prevariti, i žito, koje im je zapalo, oduzeti, a za trećeg mislio je da mu je u torbi, jerbo budalu lahko je prevariti. Provrćući se po postelji tamo amo, na jedanput dodje mu na pamet nješto, pa zaviče: „Ha ulovio sam ih! neće dalje! Ali da nezaboravim moram odmah po njih poslati.” Zato pošalje odmah momka po najstarijega svoga kmeta.

Kad je ovi došao, unidje k njemu, te mu reče: „Lepe aga dragi što si me zvao? evo ja. tt „Stani more tude“ odgovori spahija, i nastavi: „Ti i tvoja braća dobri ste mi kmeti, liepo ste zemlju uziratili,“ jest dragi efendija,“ uleti mu u rieč kmet. „Šut more!.“ i šućur Alah! dobar mi je svami berićet,“ „tako je dragi aga! a utrka mu opet u rieč kmet. „Šut ćafire! dok ja govorim ti moraš šutiti; a zatim nastavi dalje: „Ja sam s vami zadovoljan, niti ću vas skinuti s moje zemlje,“ „i mi to želimo dragi efendija. u „Ama šuti pezevenko! jednoć. Sad ćeš od degenek.“

Zatim nastavi: „ali nisam zadovoljan s otim, kako ste ove godine pšenicu podielili, da vama svakom kao kmetim po tri tovara dodje, a meni kao spahiji vašemu samo tri tovara. Ja sam naumio ili tvoja tri tovara dobiti, ili ona tri izgubiti što imam. Stoga poslušaj što ću ti reći: Zatvorit ću te ovdje u moju hodaju, u kojoj ćeš biti tri dana, a nikud nećeš izlaziti; pa ako se opoganiš (posereš) uzet ću tri tovara žita i tri konja; ako li se pako neopogauiš, onda ću ja tebi dati moja tri tovara i tri konja, a ja ću te hraniti. “

Čuvši to kukavni kmet, nesmjede ni rieči progovoriti, već se morade odmah ukailit, premda je znao, da će kukavac morati izgubiti. Uvede ga dakle spahija u hodaju i zatvori vrata, pa ode, uebi li kako održao petlju. Ali kad ga je njegova potreba mučiti počela,’ preskakivao je iz jednoga kraja u drugi, i kovrčio na svaki način. Kad je vidio, da mu se nije moguće uzdržat, nego da mora odpustit, pa kud puklo, puklo, onda dodje na sred sobe i svoj posao opravljajući kule zidati poče. Od tog vremena nije se uztezao od jela i pitja, nego je jeo stoje više mogao, svoj posao prosliedjujući.

Kad se je treći dan svršio, unidje spahija u hodaju, u kojoj je kmet bio da vidi, što se je š njim zbilo. Unišavši unutra zapita ga: „Kako je? u „Eto, kako je!“ odgovori ovaj žalostno. „More, kad si tako slabe petlje, a ti hajde kući, pa natovari tri tovara pšenice na svoja tri konja, i neka ih tvoj srednji brat dotjera.” Čuvši ove rieči siromah kmet, ode smućen kući, kojoj dok dodje, natovari tri tovara pšenice na svoja tri konja, i po srednjem svom bratu posla spahiji. Dok je ovaj išao putem promišljao je u sebi, da i njega isto čeka kao što je i njegova brata postiglo. Došavši k spahiji predade mu tri tovara i tri konja, koje mu je brat njegov poslao, koje spahija smijući se primi i na svoje mjesto postavi, t. j. žito u hambar a konje u ahare svoje medju svoje konje.

Zatim zovnu ga preda se i istomu kazaše, što je i njegovu bratu kazao; na posljedku reče: „Ako budeš junak i uzdržiš se, dat ću ti mojih šest konja i šest tovara žita; ako li se nemogneš uzdržati, ti ćeš meni dati tvoja tri konja i tri tovara žita. Hajde dakle, da te zatvorim, pa tvrdo drži petlju, ako hoćeš da šićar dobiješ.” To rekavši izadje iz sobe, a njega priključi u svoju hodaju. Siromah kmet mislio je na svaki način, kako da se uzdrži, i za najbolje je našao to, da ništa nejede za tri dana. Za to kad ga je pitao spahija, hoće li jesti, odgovorio je, da on neće ništa jesti.

Premda se je kukavac mučio i gladom i žedju s početka, samo da se uzdrži, ali ipak nije se mogao uzdržat, nego najposlje morade popustiti. Kad se je navršio treći dan, ode spahija da vidi, šta je radio njegov kmet. Dok na vrata poviri, ugleda, kako je siromah kmet mejnike po sobi posadio; pa mu reče: „Ej more! kako je?” „Eto vidiš, kako je!” odgovori mu kroz plač kmet; jer je znao što ga sliedi.

Na što nastavi spahija: „A ti more kad si tako slabe petlje, hajde kući i natovari ona tri tovara pšenice na svoje konje, pa pošalji po mladjemu bratu, a ti ostani kod kuće. Jesi li čuo?” „Jesam” odgovori ovaj, kao da ga grom ošinuo. Tko tužniji tko li žalostniji od njega? Čovjek siromah, ima samo tri tovara žita i tri konja, pa i to izgubi! Kud ću sada? komu na ručak, komu li na večeru ? Čim ću raditi ? Tri konja imadoh, pa i njih šejtan odnese!!! Ej fukaro! fukaro! nigdje nisi pristala! Tako je siromah naricao kroz plač iđjući kući. Samo ga je to slobodilo, Što će istim putem proći i njegov brat ludjak.

Čim je kući došao, izvadi tri tovara pšenice, natovari na svoje konje, pa hajd k bratovoj kući. Kad je došao, a on kujiše kano hodža na džamiji Kujuši! kujuši! doći će vrieme, kad ćeš i plakat, kao i ja sada! pomisli u sebi njegov brat. Zovnil ga preda se, reče mu: „Evo ti konji, reka ti je Spahija, da mu ovo žita otjeraš.” A ovaj već je znao, dok je onako tužan, da mu se je dogodilo kao i prijašnjemu, koji su se tobože pametari brojili. S toga smijući se odgovori: „Peke hoću!” i odmah uzevši preda konje i kiridžinski podviknuvši: „Devranac!” ode pjevajući.

Kad se je prekučio spahijinu konaku, ugleda ga spahija i pomisli u sebi: kad sam ja tvoju braću pametniju od tebe smirio, ti si mi ništa. Dok je on tako mislio, kmet je već stigao u avliju a u tom i on spade pred njega. Dok ga kmet ugleda, odmah mu: „Pomoz Bog!” nazva. „Bog ti pomogao,” odvrati ovaj. Kad su raz- tovarili, liepo u hambar iztresli a konje u ahar odveli, odu obadvojica u hodaju spahijinu.

Spahija liepo turski poravnivši, upita kmeta: „Znaš li, ti more, zašto sam ja tebe zvao? „Znam, aga dragi!“ odvrati ovaj, „da ti dotjeram to žita.” Na što će spahija: „Ne za to, nego za nješto drugo.” „Ja ništa drugog neznam” odvrati kmet. ,,A ti, ako neznaš, ćuti, ja sam tvoju braću svakog napose za tri dana zatvorio u hodaju moju, i nisam im nikud dao izlaziti pa sam reko: ako se neopogane za tri dana u hodaji, da ću im dati po tri tovara pšenice i po tri konja; ako li se opogane, onda će oni meni dati po svoja tri tovara pšenice i po tri konja, na što su se oni i ukaelili.

Kad sam ja zavirio treći dan, ali oni sve kule po hodaji pogradili; s toga sam i uzeo po tri tovara njihove pšenice i po tri konja. A ti znaš, da su i meni tri tovara pšenice zapala od vršitbe, sada dakle imam devet tovara pšenice; konja tri moja i šest njihovih jesu devet. Sada ću ja i tebe zatvoriti za tri dana u ovu hodaju; pa ako budeš junak bolji od tvoje braće i ne opoganiš sobe, dat ću ti svih devet konja i toliko tovara pšenice; ako li se ti opoganiš kao i braća tvoja, onda ćeš ti meni morat dati tvoja tri konja i tri tovara pšenice. Jesi li čuo more?” „Jesam aga! „A jesi li ti kael?

Onda kmet poče razgledat po sobi, pa kad spazi njegove velike čizme i veliku kapu, odgovori: „Jesam, ne samo za tri dana, nego za mjesec dana ako ti hoćeš, samo me dobro hrani. Ti se za hranu nebrini, odvrati spahija. Odmah dakle spahija izadje iz sobe i ostavi kmeta sama unutra, pa ga zaključi. Zatim rekne slugam da mu odnesu ručak. Što su god mu sluge donieli, sve je pojeo; on se nije štedio kao braća njegova. Kad ga je počela njegova potreba mučit, gledao je po sobi, gdje će što god naći; ali nije stupčio amo tamo, nego dok je ugledao spahijinu veliku kapu, odmah jaje uzeo i u njoj posč svoj opremio pa ju opet metnuo na svoje mjesto.

Dok je izgladnio, zaviče, da je gladan. Spahija čim to oćuti, pošalje mu jesti po slugi, koj je sve, što mu je donio, odmah izpraznio. Posije njekoliko opet vremena oćuti svoju potrebu i poče po sobi gledati, gdje će što god naći, i na jedanput ugleda spahijine velike čizme na čiviluku; skide ih i u njih se opogani, koje opet metne na svoje mjesto; zatim odmah zaviče: „Donesite jesti, ja sam gladan!” Na što odmah sluge

dotrču, i opet mu donesu jesti i piti. A on bas nije ničemu praštao, nego je išlo kao na mećavu. Kad se je u potrebi našao, počeo je po sobi obijati tamo amo i na jednoč spazi žban (sud vodeni, u kojn se u Bosni voda drži), u komu spahija vodu drži. Uzevši taj žban, koj je prazan bio, upotrebi ga za svoj posao.

Kad ga je liepo napunio, postavi ga na svoje mjesto, pa iza svega glasa zavika: ,,Ej aga dragi, ja sam gladan“ Što čuvši spahija, zavika: „Nosite mu zakon mu vlaški; tako mi dina i amana, hoće kurva sve pojesti! pa će svu sobu usrat. Ali neka, i platit će majku “mu njegovu!” Tako je mrmljao spahija psujući i ništa neostavljajući.

Kad je kmetu opet muka dodijala, skakao je po sobi kao mamen, jer ništa više nije mogao naći prazna. Ali na jedanput dotrči k postelji i razgrne jorgan, gdje smotrivši jastuk popade ga, te izbacivši slamu kroz pendžer, opremi u njem svoj poso. Zatim odmah zaviče: „Ej aga dragi! umrt ću od gladi, ako Boga znadeš! ponesi mi štogod.” Čuvši to spahija, zaviče: „Ama turske mi vjere, izjest će kurva više, nego njegova tri tovara valjaju. I tako mi proroka Muhameda, da budem li ga pogodio više od tri dana, izjeo bi mi štogod imam.” Tako je mrmljao spahija poput medjeda, i opet mu pošalje nješto zahire. Što bi god on poslao, kmet bi sve kao mećava smanuo; a kad bi ga muka kraju pritjerala, on bi u jastuk kao čovjek, pa š njime opet na svoje mjesto, i jorganom ga pokrije.

Kad se je treći dan navršio, spahija poleti u hodaju kmetu da vidi, šta je bilo s tolike zahire, koju je pojeo. Kad otvori vrata i ništa opazio nije, začudjen ostade izvan sebe i mašući rukami, reče: „Halla billa! Halla billa! tako mi gospodara Boga, u njem šejtan! Šta je polokao i nigdje baš ni ič neima. Eh gospod mi ga Bog ubio! i kad se namjeri na ovakog heru!” Nevjerujući samom sebi, poče bolje razgledat po hodaji, te mu reče: „Ama more! zar ništa neima?” „Ta dobar čovječe, jesam li ti rekao, da ću biti mjesec dana, a ne samo tri dana; samo ti mene dobro hrani, nek ja nisam gladan.

” Čuvši to spahija, vidi da nije drugčije, nego moram mu dati što sam rekao, s toga reče mu: „Hajle, Bog te ubio, da ti dadem što sam rekao,” i izašavši iz bodaje iznese devet tovara pšenice, zavezavši u vreće natovariše. Kad su Natovarili, uze konje preda se kmet, pa hajd svojim putem pun veselja, a spahija ostade na pragu gledajući za njim Dok se je kmet malo udaljio od konaka spahijina, tjerao je konje na vrat na nos, da prije umakne; jer se je bojao, da spahija neopazi šta mu je u hodaji, i u potjeru za njim nepodje.

Putujući tako, dodje kući njekoga svoga prijatelja, koga zamoli, da mu to devet konja i devet tovara žita na tvrdo mjesto postavi. Dok je on tako putovao, spahija smućen vrati se u svoju hodaju, i od velike muke izvali se na postelju, nebi li mu kako lakše bilo. Valjnjuć se po postelji amo tamo, poče mu nješto smrditi. Za to pocrne po postelji tražiti šta je to, i zavuče prst pod jastuk pa onda sebi pod nos.

Kad baš vidi da nješto ima, skoči kao mamen s postelje i zaviče sluge, da dodju. Kad sluge dodjoše, reče jednomu, da propara jastuk i da vidi, šta to mora biti. Dok on razpara, udari smrad po svoj sobi; na što se nadkuči spahija da vidi što je; ali ima šta vidjeti! pun jastuk nečisti! Ugledavši to spahija, ljut kao lav zaviče: „čizme mi! post mu vlaški. “ Dohvativši čizme, od velike muke i negleda ima li šta u njih, poče ih navlačiti.

Kad al na jedanput prsne nečist iz njih, pa spahiju svega spreda zaliepi. „Oh! zakon mu njegov ! A on kao ćorav, štogod uzima ni na što nepazi; tako i kapu dok dohvati, odmah š njom na glavu. Ali i odatle nečist po njemu, te ga svega okupa. Kad i to spazi spahija, zajauče: „Oh! gospođini (mjesto gospodin) ga Bog ubio, šta je uradio! Žban mi, da se perem ! Domašiv se žbana, zažmiri, da nevidi, kako se niz njega ciedi, i nagne, ali ne na nosać, nogo na veliko zjalo. Nu odatle ga nečist zalije svega. Kad spahija vidi, da je, gdje god zaviri, puno nečisti, i da je on od glave do pete zakaljan, sta de ga ruka kao medjeda, da mu konja izvedu, da u potjeru idje.

Dok je konj gotov bio, odmah se na njega uzbaci, pa poleti kao mamen za kmetom. Kad je kroz grad nanišao, svak je začudjen stao pa gledao na spahiju, koj je cieli sokak, kud je prošao, zasmrdio; osobito djeca su vikala: „Eno ga po.! eno ga po.! Ali on ni zašto nemareć, odleti u potjeru. Dok je on
tako letio, kmet njegov već je svoje žito i konje na tvrdo mjesto namjestio bio; pa je otišao na njivu, gdje je našao njekog težaka, gdje ore. Došavši k njemu zamoli ga, da se popne na jeliku, koja je u njivi bila, i odsječe mu njezin vršetak, jerbo veli, da se ne- smije na visoko penjati, a on da će orati, dok se on vrati.

Čovjek kukavni nenadajuć se nikakvu zlu, dragovoljno ga posluša i popne se na jeliku, a on prihvati plug i volove, pa: Hae! maconja! zekonja!” itd. U to vrieme stiže i spahija, koj dok doleti, odmah zaviče: „Ej more! ti posrani, kaži mi, je li ovuda tkogod prošao?” „Bogme,” odgovori težak, „ja ga od tebe posranijeg nikad nisam vidio.” „Bre nelaj more, nego mi kaži, je li tkogod ovuda prošao?” zagrmi spahija. Nije prošao, nego je dovle došao, i gori — pokaže mu rukom na jeliku — se popeo, štono sieče.” Kad to opazi spahija, odmah i zovne toga što se š njim razgovarao, da mu podrži konja, a ovaj onako kaljav i smrdljiv, poče se penjati uz jeliku.

Kad je već blizu onog koj je na vrhu bio, došao, zaviče: „Sad ćeš, more, platit i znati, koga ćeš varati!” Čovjek kukavni izvan sebe ostade čuvši to, te reče: „Kad sam ja tebe prevario?” „Jesi li ti moj kmet more?“ „Ja tebe, aga dragi! nikad nisam do sad ni vidio, a kamo li da sam tvoj kmet, nego može bit, da ti je kmet taj, štono ti konja drži; jerbo on je malo prije amo došao i mene zamolio, da mu ovu vršiku od jelike odsječem, a on je ostao kod volova.” Kad to čuje spahija, na vrat na nos poče salaziti s jelke, da mu nebi utekao.

On nije još ni na pola sašao, a kmet njegov, koj mu je konja držao, uzjaši na njegova konja, pa put pod noge, odleti kao svjetlica. Vidivši spahija. da je on utekao i konja mu odveo, poče jaukati kao ljut lav, koj neimavši vode, da se opere, niti drugih haljina, da se preobuče, morade u istih haljinah kući se povratit. Kad je došao kući, zapita ga anuma njegova: „Kamo ti kmet?” „Ta stigao sam ga, zakon mu njegov; pa kad sam vidio, da je ćulanija, dao sam mu i moga konja.” „Bogme si ti ćulanija nad svimi ćulanijami na svietu,” odvrati anuma i zovnuvši momke, podvali ga na pol avlije i odveže mu njekoliko batina, pa ga svezavši odvuče do rieke i baci u nju govoreći: „Kad se nisi znao sam prati a sad nek te voda pere!”.
I tako svrši loše kukavni spahija, koj je mislio, da će on svoje kmete oguliti; i to baš od onoga, od kog je mislio, da mu je u torbi. Često dakle dogodi se, da je ludi najpametniji.

Preuzeto sa Bosanske narodne pripovijetke.